Na­sta­vlja­ju­ći ra­ni­je za­po­če­tu li­je­pu sa­rad­nju i raz­vi­ja­ju­ći pri­ja­telj­ske od­no­se sa čla­no­vi­ma Te­a­tra 303 iz Ko­to­ra, du­bro­vač­ka Ka­za­li­šna dru­ži­na „Ko­la­rin” na­stu­pi­la je na sce­ni Cen­tra za kul­tu­ru u Ko­to­ru sa ba­rok­nom ko­me­di­jom „Vje­ra iz­ne­na­da”. Ko­me­di­ju sa ele­men­ti­ma dra­me, ko­ju je kra­jem 18. vi­je­ka na­pi­sao Du­brov­ča­nin fran­cu­skog po­ri­je­kla Mar­ko Bru­e­re­vić, a u mo­der­nom sti­lu „neo­ba­ro­ka” re­ži­rao mla­di autor Pa­o­lo Ti­šlja­rić iz Za­gre­ba, to­plo je po­zdra­vi­la pu­bli­ka, ko­ja je ima­la pri­li­ku da ko­mad pra­ti na ara­ha­ič­nom du­bro­vač­kom na­reč­ju. Glum­ci sa cr­no-bi­je­lim ma­ska­ma bi­li su ta­ko­đe u du­hu ba­rok­nog te­a­tra, do­ča­ra­va­ju­ći po­ro­dič­ne pe­ri­pe­ti­je, ko­je ni­su bi­le is­klju­či­vo smi­je­šne, već po­ma­lo i tu­žne.
– To je u su­šti­ni jed­na fran­če­za­ri­ja, ko­je sve ima­ju ma­nje-vi­še jed­nu istu te­mu, sa­mo su is­pri­ča­ne na ne­ki dru­ga­či­ji na­čin. Te­ma na­še pro­šle pred­sta­ve „Ma­tri­mo­ni­jo” i ove je ja­ko slič­na, ali pri­ka­za­na na skroz dru­ga­či­ji na­čin, za­hva­lju­ju­ći mla­dom re­di­te­lju Pa­o­lu Ti­šlja­ri­ću, ko­ji je htio baš da do­ča­ra taj ba­rok, kroz tu pri­gu­še­nu ra­svje­tu, jer u vri­je­me ba­ro­ka su na svim tim po­zor­ni­ca­ma bi­le sa­mo svi­je­će, ko­je su sla­le od­sjaj pre­ma li­ci­ma, a na­rav­no da su u ta do­ba svi ima­li ma­ske na li­ci­ma. To su ne­ke po­ro­dič­ne pe­ri­pe­ti­je, ugo­va­ra­nje bra­ka, u su­šti­ni su mo­žda smi­je­šne si­tu­a­ci­je pri­ka­za­ne na tu­žan na­čin i obrat­no, tu­žne pri­ka­za­ne na smi­je­šan na­čin. Do­sta je emo­tiv­no, bi­lo je te­ško skon­cen­tri­sa­ti se i od­i­gra­ti to u ta­kvoj emo­ci­ji, da bi sva­ka sce­na bi­la kom­plet­na, ka­že za „Dan” Je­li­ca Ču­če­vić, ko­ja je za­bli­sta­la u ulo­zi go­spo­đe Zo­re. Is­ti­če da glum­ci na sce­ni „osje­te uvi­jek ka­ko pu­bli­ka di­še”.
- Uvi­jek mi je div­no kad igra­mo u Ko­to­ru, jer pu­bli­ka ra­zu­mi­je sta­re ar­ha­ič­ne ri­je­či du­bro­vač­kog kra­ja, ko­jih ima ja­ko pu­no i u ko­to­r­skom kra­ju. Tač­no vi­di­mo kad iz­go­va­ra­mo te ne­ke za­bo­ra­vlje­ne ri­je­či, ka­ko se pu­bli­ka me­ško­lji, ko­men­ta­ri­še. Ta­ko su mi pro­šli put na­kon pred­sta­ve „Ma­tri­mo­ni­jo” do­šle če­ti­ri sta­ri­je go­spo­đe iz pu­bli­ke i pi­ta­le mo­gu li im po­no­vi­ti ne­ke ri­je­či.Za­to mi uvi­jek na na­šim pro­gram­skim knji­ži­ca­ma na zad­njoj stra­ni na pi­še­mo sve te ri­je­či i pre­vod i svi to ču­va­ju. I to je div­no, ka­že Ču­če­vić. Ka­za­li­šna dru­ži­na je gru­pa za­lju­blje­ni­ka u „da­ske ko­je ži­vot zna­če”, lju­di do­slov­ce od 18 do 70 go­di­na.
– Mla­di smo u sr­cu, svi vo­li­mo po­zo­ri­šte, po­red svih na­ših sva­ko­dnev­nih oba­ve­za, za­klju­ču­je kroz osmi­jeh Je­li­ca Ču­če­vić. Ivan Bo­ban, pred­sjed­nik Ka­za­li­šne dru­ži­ne Ko­la­rin, na­gla­ša­va da je sta­ro­bo­ke­ški je­zik sli­čan ar­ha­ič­nom du­bro­vač­kom, s ob­zi­rom da di­je­le isto­ri­ju Ve­ne­ci­je i Ita­li­je, ta­ko da do­sta lju­di u Bo­ki ra­zu­mi­je ovo na­reč­je ko­je na­gi­nje ta­li­jan­šti­ni, dok je ma­nje ra­zu­mlji­vo oni­ma iz sje­ver­nih di­je­lo­va ko­ji su bi­li pod uti­ca­jem Ger­ma­na ili Tu­ra­ka.
– Na­sto­ji­mo da sta­ro­du­bro­vač­ki ar­ha­ič­ni je­zik oži­vi­mo i pre­u­zme­mo od za­bo­ra­va, da ga osvje­ži­mo, jer sve ma­nje go­vo­ri­mo „du­bro­vač­ki”, sve vi­še go­vo­ri­mo mo­der­no, iz­ba­cu­je­mo lo­kal­ne kra­sne ri­je­či. Do­sta je za­htjev­no s ob­zi­rom na tekst, na po­čet­ku vje­žba­mo kroz či­tač­ke pro­be, ima­mo sjaj­nog men­to­ra, glu­mač­ku di­vu Žu­ži Egre­nji, ko­ja je u do­broj for­mi, ka­že Bo­ban za „Dan”. Dra­gan Bu­zdo­van, osni­vač Te­a­tra 303, ra­du­je se što će glum­ci iz Ko­to­ra ima­ti pri­li­ku da na­u­če do­sta to­ga od svo­jih ko­le­ga, ko­ji su pro­fe­si­o­nal­ni­ji, ozbilj­ni­ji. Pro­ši­ri­li su dru­že­nje, ta­ko da će Te­a­tar 303 u fe­bru­a­ru ima­ti no­vu pred­sta­vu, „Ho­tel Pro­ma­ja”.
M.D.P.